Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура
Без утехе (1995), четврти роман Казуа Ишигура, британског писца јапанског порекла и добитника Нобелове награде за књижевност 2017. године, наративно је уобличен као надреални меморијски пејзаж главног протагонисте и приповедача Рајдера. Као реномираном пијанисти светског угледа, Рајдеру је поверен...
| Main Author: | |
|---|---|
| Format: | Article |
| Language: | deu |
| Published: |
Institute for Literature and Art
2022-12-01
|
| Series: | Књижевна историја |
| Subjects: | |
| Online Access: | https://knjizevnaistorija.rs/index.php/home/article/view/331 |
| Summary: | Без утехе (1995), четврти роман Казуа Ишигура, британског писца јапанског порекла и добитника Нобелове награде за књижевност 2017. године, наративно је уобличен као надреални меморијски пејзаж главног протагонисте и приповедача Рајдера. Као реномираном пијанисти светског угледа, Рајдеру је поверен задатак да путем реситала на предстојећем концерту помогне заједници мештана неименованог централноевропског града у коме се обрео, да се консолидује путем културно-естетске еманципације. Упоредо са навирањем Рајдерових сећања која се наративно мапирају на његово окружење у виду лавиринтске структуре анксиозног сна, културна и историјска прошлост града такође се манифестује као неасимилована и спектрална. Анализа романа укључује увиде савремених студија сећања и теорије трауме ради разлучења аспеката колективног сећања у роману као релевантних за конституисање наративног идентитета заједнице, који се испоставља као условљен конфигурацијама културне трауме. Позивамо се на аналитичке концепте архиве и канона, као значајне за конституисање постулираних идентитета, поред трауме као „двоструке ране“ која подразумева компулсивно навраћање прошлости у периодима кризе или транзиције наводно стабилних идентитетских концепција. Анализа романа указује на Ишигурову суптилно-ироничну представу колективних тенденција ка метанаративима присуства, стабилности, вредности и прогреса, која је остварена у раскораку између идеалистичког митологизовања прошлости, коме су мештани града склони, и њиховог свођења историјске сложености на упрошћене бинарности. Са друге стране, завистан однос између Рајдерових личних механизама самоочувања путем потискивања трауме и стремљења заједнице ка одржању кохерентног идентитета путем хомогенизовања колективног сећања, упућује на наративне конфигурације као потку и структурну матрицу индивидуалног и културног идентитета. Покушаји њиховог осмишљавања испостављају се као амбивалентни и комплексни, што не дозвољава њихову недвосмислену осуду у етичком погледу као идеолошких манипулација, будући да чине саставни део сваког конципирања идентитета као наративног. Са друге стране, због проминентне тематике жртвовања, апропријације другости и самообмане поводом сопствених осмишљавајућих парадигми, роман Без утехе уједно разоткрива и недостатак деконструкције процеса сећања, без које се приче које причамо себи о себи некритички усвајају и као опресивни метанаративи спречавају реконфигурацију прошлости, која се или потискује или носталгично идеализује.
|
|---|---|
| ISSN: | 0350-6428 2738-151X |