Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура
Без утехе (1995), четврти роман Казуа Ишигура, британског писца јапанског порекла и добитника Нобелове награде за књижевност 2017. године, наративно је уобличен као надреални меморијски пејзаж главног протагонисте и приповедача Рајдера. Као реномираном пијанисти светског угледа, Рајдеру је поверен...
| Main Author: | |
|---|---|
| Format: | Article |
| Language: | deu |
| Published: |
Institute for Literature and Art
2022-12-01
|
| Series: | Књижевна историја |
| Subjects: | |
| Online Access: | https://knjizevnaistorija.rs/index.php/home/article/view/331 |
| _version_ | 1797845264183066624 |
|---|---|
| author | Tijana Matović |
| author_facet | Tijana Matović |
| author_sort | Tijana Matović |
| collection | DOAJ |
| description |
Без утехе (1995), четврти роман Казуа Ишигура, британског писца јапанског порекла и добитника Нобелове награде за књижевност 2017. године, наративно је уобличен као надреални меморијски пејзаж главног протагонисте и приповедача Рајдера. Као реномираном пијанисти светског угледа, Рајдеру је поверен задатак да путем реситала на предстојећем концерту помогне заједници мештана неименованог централноевропског града у коме се обрео, да се консолидује путем културно-естетске еманципације. Упоредо са навирањем Рајдерових сећања која се наративно мапирају на његово окружење у виду лавиринтске структуре анксиозног сна, културна и историјска прошлост града такође се манифестује као неасимилована и спектрална. Анализа романа укључује увиде савремених студија сећања и теорије трауме ради разлучења аспеката колективног сећања у роману као релевантних за конституисање наративног идентитета заједнице, који се испоставља као условљен конфигурацијама културне трауме. Позивамо се на аналитичке концепте архиве и канона, као значајне за конституисање постулираних идентитета, поред трауме као „двоструке ране“ која подразумева компулсивно навраћање прошлости у периодима кризе или транзиције наводно стабилних идентитетских концепција. Анализа романа указује на Ишигурову суптилно-ироничну представу колективних тенденција ка метанаративима присуства, стабилности, вредности и прогреса, која је остварена у раскораку између идеалистичког митологизовања прошлости, коме су мештани града склони, и њиховог свођења историјске сложености на упрошћене бинарности. Са друге стране, завистан однос између Рајдерових личних механизама самоочувања путем потискивања трауме и стремљења заједнице ка одржању кохерентног идентитета путем хомогенизовања колективног сећања, упућује на наративне конфигурације као потку и структурну матрицу индивидуалног и културног идентитета. Покушаји њиховог осмишљавања испостављају се као амбивалентни и комплексни, што не дозвољава њихову недвосмислену осуду у етичком погледу као идеолошких манипулација, будући да чине саставни део сваког конципирања идентитета као наративног. Са друге стране, због проминентне тематике жртвовања, апропријације другости и самообмане поводом сопствених осмишљавајућих парадигми, роман Без утехе уједно разоткрива и недостатак деконструкције процеса сећања, без које се приче које причамо себи о себи некритички усвајају и као опресивни метанаративи спречавају реконфигурацију прошлости, која се или потискује или носталгично идеализује.
|
| first_indexed | 2024-04-09T17:35:56Z |
| format | Article |
| id | doaj.art-608b5a6f9e094e5ca206b9b269d8a572 |
| institution | Directory Open Access Journal |
| issn | 0350-6428 2738-151X |
| language | deu |
| last_indexed | 2024-04-09T17:35:56Z |
| publishDate | 2022-12-01 |
| publisher | Institute for Literature and Art |
| record_format | Article |
| series | Књижевна историја |
| spelling | doaj.art-608b5a6f9e094e5ca206b9b269d8a5722023-04-17T15:35:59ZdeuInstitute for Literature and ArtКњижевна историја0350-64282738-151X2022-12-015417610.18485/kis.2022.54.176.9Колективно сећање у роману Без утехе Казуа ИшигураTijana Matović0Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу Без утехе (1995), четврти роман Казуа Ишигура, британског писца јапанског порекла и добитника Нобелове награде за књижевност 2017. године, наративно је уобличен као надреални меморијски пејзаж главног протагонисте и приповедача Рајдера. Као реномираном пијанисти светског угледа, Рајдеру је поверен задатак да путем реситала на предстојећем концерту помогне заједници мештана неименованог централноевропског града у коме се обрео, да се консолидује путем културно-естетске еманципације. Упоредо са навирањем Рајдерових сећања која се наративно мапирају на његово окружење у виду лавиринтске структуре анксиозног сна, културна и историјска прошлост града такође се манифестује као неасимилована и спектрална. Анализа романа укључује увиде савремених студија сећања и теорије трауме ради разлучења аспеката колективног сећања у роману као релевантних за конституисање наративног идентитета заједнице, који се испоставља као условљен конфигурацијама културне трауме. Позивамо се на аналитичке концепте архиве и канона, као значајне за конституисање постулираних идентитета, поред трауме као „двоструке ране“ која подразумева компулсивно навраћање прошлости у периодима кризе или транзиције наводно стабилних идентитетских концепција. Анализа романа указује на Ишигурову суптилно-ироничну представу колективних тенденција ка метанаративима присуства, стабилности, вредности и прогреса, која је остварена у раскораку између идеалистичког митологизовања прошлости, коме су мештани града склони, и њиховог свођења историјске сложености на упрошћене бинарности. Са друге стране, завистан однос између Рајдерових личних механизама самоочувања путем потискивања трауме и стремљења заједнице ка одржању кохерентног идентитета путем хомогенизовања колективног сећања, упућује на наративне конфигурације као потку и структурну матрицу индивидуалног и културног идентитета. Покушаји њиховог осмишљавања испостављају се као амбивалентни и комплексни, што не дозвољава њихову недвосмислену осуду у етичком погледу као идеолошких манипулација, будући да чине саставни део сваког конципирања идентитета као наративног. Са друге стране, због проминентне тематике жртвовања, апропријације другости и самообмане поводом сопствених осмишљавајућих парадигми, роман Без утехе уједно разоткрива и недостатак деконструкције процеса сећања, без које се приче које причамо себи о себи некритички усвајају и као опресивни метанаративи спречавају реконфигурацију прошлости, која се или потискује или носталгично идеализује. https://knjizevnaistorija.rs/index.php/home/article/view/331колективно сећањестудије сећањатраумаархиваканоннаративни идентитет |
| spellingShingle | Tijana Matović Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура Књижевна историја колективно сећање студије сећања траума архива канон наративни идентитет |
| title | Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура |
| title_full | Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура |
| title_fullStr | Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура |
| title_full_unstemmed | Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура |
| title_short | Колективно сећање у роману Без утехе Казуа Ишигура |
| title_sort | колективно сећање у роману без утехе казуа ишигура |
| topic | колективно сећање студије сећања траума архива канон наративни идентитет |
| url | https://knjizevnaistorija.rs/index.php/home/article/view/331 |
| work_keys_str_mv | AT tijanamatovic kolektivnosećaneuromanubezutehekazuaišigura |